Prva "velika" zarada
Posle višemesečnog rada, truda da obavestimo što više ljudi da udju na splav na naše ime, Toške (prethodno pomenuti drugar) i ja smo rešili da se zainatimo i da stvarno krenemo u pravljenje para.
U tom periodu bile su aktuelne dve devojke, jedna iz Braće Jerković i jedna sa Medaka, obe sa nadprosečnim izgledom, tako da je bilo zagarantovano da ću dobiti neke ljude sa tih područja. Teslu smo podelili na ravne delove, još smo i prosuli priču da se dobija po jedno besplatno piće.
Uglavnom, veče prodje sa po 50-60 naših ljudi. I očekujći sredu, i tih 2000-3000 dinara, trošili smo zajmljene pare, jer smo znali da ćemo imati od čega da vratimo.
Došla je i ta sudbonosna sreda, kad smo bili sigurni da neće moći da zataškaju toliku količinu flajera, al eto, ipak su uspeli, i tako smo Toške i ja završili sa po 700 dinara u džepu. Bolje išta nego ništa....
Promoterstvo
Kruže glasine po Tesli, koja je inače moja srednja škola, da se najveći keš u tim godinama uzima. Drugar i ja se popalimo i rešimo da jedno veče odemo na prethodno pomenuti Blaywatch, da probamo i mi da zaradimo ako je tako lagano.
Bežimo sa zadnjeg časa, ne bismo li stigli na sastanak promotera na splavu. Stižemo, predstavljamo se, kažu dobro došli u Blazwatch promo team. Mi ushićeni, već planiramo da kupujemo jahte i satelite, a uz to još i imamo besplatan ulaz na splav.
Tako počinjemo da pravimo posao deleći flajere po školi, kraju i cimajući ceo imenik, ne bi li nam neko našao mušterije.
Naravno svake subote odlazimo na žurku, da bismo >besplatno< ušli, a svake srede na sastanak, gde bismo saznali, naravno, da je neko ko je brojao flajere, od kojih smo dobijali po 50 dinara, umesto naših ubacivao njihove. Al´ nema veze, bar smo besplatno ulazili....
Blaywatch
Moje drugarice, inače uvažene promoterke u Can Can-u dobile su šansu da se oprobaju na Blaywatch-u, jednom od najprestižnijih splavova u Beogradu. Naravno veče je bilo organizovano za klince.
kada smo se pojavili ispred splava, krenula je euforija, pošto smo prvi put pred nečim tako "velikim". Ulazimo unutra, kad ono hol gde je garderoba, i gore VIP deo sa terasom koja gleda na hol. Ostavljamo jakne, nebismo li sto pre počeli sa zezanjem.
Naravno više para je bilo pripremljeno za to posebno veče, jer nam je to bila jedinstvena prilika da se napijemo na splavu, a ne ispred neke trafike ili u nekom parkicu.
Sve u svemu bilo je zanimljivo to veče, ma koliko sada uobičajeno zvučalo....
Ne znamo gde cemo
Jedne uobičajene večeri u Can Can-u, koji je već počeo da se raspada, nije bila neka posebna posećenost, pa smo odlučili da odemo negde drugde. Pošto nismo baš imali nekog izbora, zato sto smo bili maloletni, odlučili smo da odemo do Roxy-a.
Roxy se nalazio u Bulevaru Kralja Aleksandra, pa nam pešaka u principu nije trebalo puno vremena od Kneza Miloša. Princip je drugo, a to što smo mi iskoristili to vreme da nešto popijemo i "popušimo" usput, to je druga stvar.
Uglavnom posle sat vremen, oko pola 2 smo stigli. Ulazimo unutr, vrućina udara u glavu, jedva da imaš gde da staneš, kad ono, gle čuda odma kreće tuča, naravno prethodno se čulo umesto željo moja, zvezdo moja, što je verovatno bio uzrok.
Tako smo na kraju veče završili kod drugara gledajući film bez onih 500 i kusur dinara u džepu koje smo spremali za nezaboravan provod.....