Noć veštica KPGT
31.10. Go2 Travel organizovao je Halloween žurku za noć veštica u KPGT-u kod Ade Ciganlije. Par drugarica, drugara i ja rešili smo da odemo.
Krajnje neoriginalni muški deo ekipe je bio vampirski, dok su devojke ipak rešile da budu malo originalnije. Maša i Ana su smislile da budu bebe, kupile su neke gaće bubregare kod kineza u bloku 70, neke flašice, cucle, munje, fore, da ne nabrajam, videće se na slikama, a Nevena da im bude keva, inače Pin-up girl (pohotna, doterana, našminkana američka domaćica sa mrežastim čarapama, karminom i obaveznom cigarom i varjačom)....:)
U jednom trenutku, Maja, Anina sestra, je zamerila što su tako neoriginalne, i kako je moguće da će se zadovoljiti da budu samo klasične bebe, koje će se šetkati po diskoteci, i kako im je očajno potrebna kutija u koju će obe stati i izigravati bebe opstavljene ispred nečijeg praga.
Pa jbt, gde naći kutiju dovoljno veliku za dve krave od 20 godina u nedelju u 10 sati uveče?! Naravno, wanza ima kola, on će voditi u potragu za kutijom spasa. Posle možda pola sata lutanja po kraju i okolini, setio sam se da Tempo radi 24/7, tako da smo zapucali pravo Dorćol.
Stigli na mesto gde se vrši istovar, kad ono tamo neka nadrkana teta koja nas tera da sidjemo iz "unauthorised zone", jer na snimaju kamere, pa će nas `apse. Mi tražimo kutiju, ona kaže, da nikako ne može da nam pomogne, jer nije trenutno tu lik koji je zadužen za kutije. Jbt, dal je ona ozbiljna, dal to uopšte postoji?! Kad eto nekog gotivca, koji je rešeno vukao sa sobom kutiju od nekog frižidera, koji je verovatno prethodno ubacio u prodaju. I pružio bebama, koje su sa sve pelenama i tim gaćama došle do tempa, spas.
Pakuj kutiju preko saputnika kako znaš i umeš sa otvorenim gepekom, i pravac kuća, da bi što pre prekrojio kutiju tako da mogu guske da stanu unutra, jer, jelte ne mogu obe u duguljastu kutiju, ne bi to bio taj efekat...:)
Napokon smo oko pola 12 krenuli i stigli oko 15 do 12 do KPGT-a. I gle čuda, stvarno su bebe bile najveća atrakcija na žurci.... Hvala wanza!
Odoše sandale
Odosmo mi tako jedno veče u diskoteku Mr Stefan Brown, koja je opšte poznata po havarijama. Zezanje celo veče, naravno, al eto, desilo se da se odvalimo toliko da se svi popnemo na šank.
Ludnica je počela, svi vrište, pijane fufice skidaju i ono malo krpica što imaju na sebi (naravno moje drugarice ne spadaju u tu grupu). Drugarica Ana, koja je inače stvorena za štikle, je bila toliko van sebe, da je ipak morala na kraju da ih skine, da se ne bi sručila na pod.
Kad smo malo došli sebi i rešili da se malo primirimo, primetila je da su joj sandale nestale. Neka od uvaženih koleginica klaberki je primetila sandale, pa je verovatno odlučila da im postane novi vlasnik. Šta sad, kako će Ana bosa kući, šta da radimo... Rešila je da nedje zamenu i to pod hitno.
Druga koleginica klaberka koja je djuskala pored nas, bila je osudjena da zameni Anu u bosonogom vraćanju kući...
Tako je ana rešila problem svojih bosih nogu i zadala ga drugoj...
Hrabro srce
Godinu dana stariji, nova klubska sezona, Hrabro Srce je na redu da bude napunjeno beogradskom omladinom.
Bazen u bašti, pena mašina, ma sve u fullu, al eto meni prilike da profitiram, tako što ću dovesti nekoga koga promo team nema, a to je VJ (video jokey). I tako se ja setim naseg dobrog starog Trezora, gde je raidilo par VJ-eve i kontaktiram VJ Saleta. On je, naravno takodje željan neke zaradepa je rado pristao da podje sa mnom na jedan sastana.
Uglavnom, ništa od tog biznisa, jer nije klub posedovao potrebnu opremu, tako da smo ostali na starom, dobrom flajeru.
Pena party je uvek dobro isao al sve ostale veceri bilo je poluprazno. Ali se ipak zaradjivalo više nego na Blawatch-u.
Prva "velika" zarada
Posle višemesečnog rada, truda da obavestimo što više ljudi da udju na splav na naše ime, Toške (prethodno pomenuti drugar) i ja smo rešili da se zainatimo i da stvarno krenemo u pravljenje para.
U tom periodu bile su aktuelne dve devojke, jedna iz Braće Jerković i jedna sa Medaka, obe sa nadprosečnim izgledom, tako da je bilo zagarantovano da ću dobiti neke ljude sa tih područja. Teslu smo podelili na ravne delove, još smo i prosuli priču da se dobija po jedno besplatno piće.
Uglavnom, veče prodje sa po 50-60 naših ljudi. I očekujći sredu, i tih 2000-3000 dinara, trošili smo zajmljene pare, jer smo znali da ćemo imati od čega da vratimo.
Došla je i ta sudbonosna sreda, kad smo bili sigurni da neće moći da zataškaju toliku količinu flajera, al eto, ipak su uspeli, i tako smo Toške i ja završili sa po 700 dinara u džepu. Bolje išta nego ništa....
Promoterstvo
Kruže glasine po Tesli, koja je inače moja srednja škola, da se najveći keš u tim godinama uzima. Drugar i ja se popalimo i rešimo da jedno veče odemo na prethodno pomenuti Blaywatch, da probamo i mi da zaradimo ako je tako lagano.
Bežimo sa zadnjeg časa, ne bismo li stigli na sastanak promotera na splavu. Stižemo, predstavljamo se, kažu dobro došli u Blazwatch promo team. Mi ushićeni, već planiramo da kupujemo jahte i satelite, a uz to još i imamo besplatan ulaz na splav.
Tako počinjemo da pravimo posao deleći flajere po školi, kraju i cimajući ceo imenik, ne bi li nam neko našao mušterije.
Naravno svake subote odlazimo na žurku, da bismo >besplatno< ušli, a svake srede na sastanak, gde bismo saznali, naravno, da je neko ko je brojao flajere, od kojih smo dobijali po 50 dinara, umesto naših ubacivao njihove. Al´ nema veze, bar smo besplatno ulazili....
Blaywatch
Moje drugarice, inače uvažene promoterke u Can Can-u dobile su šansu da se oprobaju na Blaywatch-u, jednom od najprestižnijih splavova u Beogradu. Naravno veče je bilo organizovano za klince.
kada smo se pojavili ispred splava, krenula je euforija, pošto smo prvi put pred nečim tako "velikim". Ulazimo unutra, kad ono hol gde je garderoba, i gore VIP deo sa terasom koja gleda na hol. Ostavljamo jakne, nebismo li sto pre počeli sa zezanjem.
Naravno više para je bilo pripremljeno za to posebno veče, jer nam je to bila jedinstvena prilika da se napijemo na splavu, a ne ispred neke trafike ili u nekom parkicu.
Sve u svemu bilo je zanimljivo to veče, ma koliko sada uobičajeno zvučalo....
Ne znamo gde cemo
Jedne uobičajene večeri u Can Can-u, koji je već počeo da se raspada, nije bila neka posebna posećenost, pa smo odlučili da odemo negde drugde. Pošto nismo baš imali nekog izbora, zato sto smo bili maloletni, odlučili smo da odemo do Roxy-a.
Roxy se nalazio u Bulevaru Kralja Aleksandra, pa nam pešaka u principu nije trebalo puno vremena od Kneza Miloša. Princip je drugo, a to što smo mi iskoristili to vreme da nešto popijemo i "popušimo" usput, to je druga stvar.
Uglavnom posle sat vremen, oko pola 2 smo stigli. Ulazimo unutr, vrućina udara u glavu, jedva da imaš gde da staneš, kad ono, gle čuda odma kreće tuča, naravno prethodno se čulo umesto željo moja, zvezdo moja, što je verovatno bio uzrok.
Tako smo na kraju veče završili kod drugara gledajući film bez onih 500 i kusur dinara u džepu koje smo spremali za nezaboravan provod.....